O nama

Oftalmologija je ušla u život moje porodice iznenada. Osim pregleda od strane oftlamologa koji su bili obavezni u pogledu zaposlenja, polaganja vožnje, polaska u školu, ni jedan drugi kontak sa lekarom iz te oblasti nismo imali.

Kao mladi roditelji prvi put smo se suočili sa bolestima oka sa mlađom ćerkom u njenoj 12 godini života. Zamućen vid i glavobolja dovode nas do očnog lekara koji daje dijagnozu glaukoma. Na njenu i našu žalost glaukom je već prouzrokovao oštećenja njenog vida. Osim moje spoznaje da je to bolest starijih ljudi, sve ostalo je bila totalna nepoznanica. Osećaj šoka, straha i nemoći u takvoj situaciji na nas kao roditelje ostavio je težak utisak. Tada počinje naša borba u pogledu pronalaženja lekara specijalite iz te oblast, prave terapije i najvažnije pronalaženje pristupa na koji način objasniti detetu tog uzrasta da dobija terapiju koja je doživotna. Menja se iz korena kako njen tako i život cele porodice.

Imali smo veliku sreću da za lekara koji će voditi njen slučaj dodjemo do Prof. dr. Paraskeva Hentova Senćanić. Njen neverovatan pristup u pogledu saradnje sa tako mladim pacijentom i sa njenim velikim profesionalnim iskustvom dovodi do toga da bolest u veoma kratkom roku bude pod kontrolom. Bitna činjenica je da je ostvareno veliko međusobno poverenje koje dovodi da tok lečenja bude uspešan. Sve ovo je dovelo do roditeljske prisebnosti prema novonastaloj situaciji, tako da smo na što adekvatniji način objasnili i prilagodili njeno odrastanje sa novim načinom života. Moram priznati da smo u tome uspeli. Ona sada ima 21 godinu i student je Univerziteta u Ženevi i sa svojom dijagnozom uspešno živi.

Život cele porodice se nastavio u pogledu obavljanja svakodnevnih obaveza sve do pre pet godina kada je moj suprug dobio naglo pogoršanje vida na jednom oku sa simptomima zamućenja, svetlosnih krugova i bljeskova do iskrivljene slike vida. Poučeni ćerkinim slučajem u što kraćem roku smo se javili očnom lekaru gde je data dijagnoza centralne serozne horioretinopatije (CSC). Stanje se u veoma kratkom roku pogoršalo i na drugom oku, gde je njegov vid toliko bio narušen da nije mogao da samostalno obavlja osnovne životne navike. Usled neadekvatne terapije izgubili smo godinu dana lečenja bez većih poboljšanja vida i bolest dobija hroničan oblik. Morala sam na različite načine da tražim adekvatnog oftalmologa. Najčešće sam dobijala informacije o lekarima na osnovu iskustva prijatelja i porodice.

Moram da napomenem da smo i ovog puta imali sreće da ostvarimo kontak sa Doc.dr. Dijana Risimić koja je svo svoje znanje i iskustvo usmerila na poboljšanje njegovog zdravstvenog stanja. Uz dostupnu terapiju i veliku posvećenost Doc.dr. Dijane vid se značajno poboljšao, ali ne u očekivanoj meri.Tokom lečenja, a kao i u ćerkinom slučaju ostvaruje se veliko međusobno poverenje na relaciji pacijent -lekar. Iscrpevši sve terapije i intervencije koje su mogle da budu urađene sa njene strane na klinici za očne bolesti dobijamo njenu preporuku da nastavak lečenja bude u inostranstu. Nakon adekvatne intervencije lekara u inostrastvu dolazi do totalnog oporavka vida.

Iz svega gore navedenog dolazim do zaključka da je naš zdravstveni sistem spor, i da takav stanje sistema nije idealano u bolestima za koje je veoma važno da se pravovremeno i adekvatno pristupi lečenju. Zbog toga i donosim odluku da osnujem udruženje kako bih pomogla u prevazilaženju problema na relaciji pacijent-lekar-terapija.
Takodje je veoma važna i preventiva i sveobuhvatna informisanost kako pacijenata tako i društva. I u ovim segmentu je takodje važna pravovremena reakcija.

Zato sam danas tu , da svojim iskustvom pomognem i dam podršku svima koji su uključeni u prevazilaženje problema iz oblasti ofatalmologije.