Na žalost i deca su pogođena bolestima oka. Oftalmološki pregled deteta jedan je od najvažnijih pregleda, na osnovu toga preporuka lekara je da se prvi sveobuhvatni oftalmološki pregled obavi u šestom mesec detetovog života. Sledeći pregled se preporučuje između 3-5 godine, a naredni pre polaska u školu. Intenzivan razvoj vida kod dece traje do kraja 7. godine života i u toku ovog životnog razdoblja njihov vid je veoma osetljiv. Ovakav pristup putem učestalih oftalmoloških pregleda dečijeg vida dovodi do smanjenja rizika od pojave bolesti oka i na taj način se osigurava zdrav razvoj oka.
Poremećaj vida nije uvek lako otkriti kod dece, ona nemaju iskustvo vida tako da i ne znaju kako treba da vide, na osnovu toga ona će se lako prilagoditi novonastalom stanju oka i vida. Ako dete, na primer, ne vidi dobro na jedno oko verovatno je da se nikada na to neće požaliti i prilagodiće se situaciji.
Zato je veoma važno praćenje dece od strane roditelja na neke navike koje je dete usvojilo, kao što su:
– često trlja oči
– uvek sedi jako blizu TV uređaja ili približava knjigu previše blizu licu
– gubi tok prilikom čitanja ili koristi prst kako bi vodilo oči tokom čitanja
– preosetljivo je na svetlo i/ili mu preterano suze oči
– zatvara jedno oko da bi čitalo ili gledalo TV
– izbegava da koristi kompjuter jer ga „bole oči“…
Najčešće bolesti oka kod dece su strabizam (razrokost), slabovidost (ambliopija), suzenje oka.
Strabizam (razrokost) je poremećaj položaja ili pokretljivosti očiju kod kojeg oba oka nemaju zajednički smer gledanja. Kod zdravih očiju oba oka stoje pravo gledajući u istu tačku, a pokreti pomeranja su usklađeni. U nekim slučajevima strabizam nastaje jer je ograničena pokretljivost jednog oka u određenom smeru. Kod dece je strabizam najčešće urođen ili se razvija u ranoj dečijoj dobi, ali može nastati i kod mehaničkih povreda i različitih neuroloških i internističkih bolesti. Kod odraslih ljudi strabizam često nastaje nakon povreda glave ili oka zbog paralize nekih od mišića koji pokreću oko. Isto tako može nastati i u sklopu nekih endokrinoloških i imunoloških bolesti (bolesti štitaste žlezde).
Najčešće oko stoji prema unutra (esotropia) ili prema spolja (egzotropija), a nešto je ređi vertikalni otklon oka. Isto je tako često povezan s drugim poremećajima vida (slabovidost, refrakcijske greške, nistagmus).
Slabovidost /Ambliopija („lenjo oko“) u većini slučajeva predstavlja loš vid jednog oka. Po nekim statističkim podacima čak 3 od 100 dece ima ambliopiju. Razvija se kada postoji poremećaj u “komunikaciji” između mozga i oka, te mozak ne može prepoznati vid iz jednog oka. S vremenom se mozak sve više oslanja na drugo, bolje oko, dok se vid na slabijem oku pogoršava. Sama bolest najviše utiče na vidnu oštrinu centralnog vida, dok je periferni vid manje pogođen. Često se pojavljuje zajedno sa strabizmom i drugim refrakcijskim greškama, ali može biti prisutna i bez njih. Deca koja boluju od ove bolesti imaju lošu percepciju dubine, tj. imaju problem da kažu koliko je nešto blizu ili daleko, ali isto tako utiče i na njihove motoričke sposobnosti. Simptomi mogu biti žmirkanje, zatvaranje jednog oka, naginjanje glave prilikom fokusiranja (gledanja TV-a i slično). Samo lečenje se sprovodi na osnovu težine bolesti i može biti putem operacije, ispravkom refrakcione greške
(dalekovidost, astigmatizam, kratkovidost), korišćenjem naočara ili kontaktnih sočiva, ili naterati mozak da koristi „slabo“ oko: najčešće prekrivanjem „boljeg“ oka flasterom nekoliko sati dnevno. Ako se dijagnoza bolesti ne postavi na vreme i ako se terapija ne sprovodi, ambliopija može postati trajna, i jedna je od uzroka gubitka vida kod dece. Odlaskom na redovne kontrolne preglede kod oftalmologa i ranom dijagnozom bolesti ambliopija se veoma uspešno leči.
Suzenje oka je stanje oka kod sasvim male dece, još za vreme dojenja, roditelji često brinu, jer detetu „suzi oko“. Odmah po rođenju to može biti posledica infekcije i zahteva lečenje lokalnim antibiotikom. Međutim, mnogo je češće posledica neotvaranja kanala koji se nalazi između oka i nosa, radi čega dolazi do nakupljanja viška suza u suznoj kesici, koja se nalazi na početku kanala, te do vraćanja viška suza prema oku. To je vrlo lako proveriti pritiskom u području kanalića zbog kojeg će doći do naglog izlaska sekreta prema oku. Kod 90% dece kanalić se spontano otvori tokom prve godine života. Dok oko nije upaljeno, nije potrebno davanje nikakvih antibiotika, nego samo redovno ispiranje i masiranje u području kanalića prema instrukcijama lekara kako bi se desilo spontano
otvaranje. Kod malog broja dece kanalić se ne otvori tokom prve godine te je onda potrebno otvoriti kanalić tankom sondom u opštoj anesteziji. Zahvat traje desetak minuta i izvodi se vrlo tankim sondama prilagođenim uzrastu deteta. Posle takvog zahvata još je neko vreme potrebno masiranje i higijena. U retkim slučajevima u kojima se kanalić nakon sondiranja ne otvori, zahvat se može ponoviti s ugradnjom silikonske cevčice koja se u oku ostavlja šest meseci kako se otvoreni kanalić ne bi spontano ponovno zatvorio.
Ne zaboravite da loš vid kod dece može lako da prođe nezapažen.
Zato su veoma važni preporučeni odlasci kod dečijeg oftamologa
kako bi se mogućnost oboljenja oka svela na minimum.